VELIKI DAN 31.maj 2015 godina. Praznik Duhovi seoska slava Bežanije.
 Ima nas, Boga mi...
 Kolona duga kao reka protiče razdragano. Dišemo kao jedna duša i ne damo da odemo u zaborav.
 Oči razdragano traže poznata lica.Možda nekog ne prepoznaš zbog minulih godina, zbog sedih vlasi, kilograma više, urezanih
 bora.  Ruka zadrhti od stiska ruke, od osmeha i toplog zagrljaja i skrivene suze u očima. Vratila se sećanja.
 Ide kolona, hodamo opet polako utabanim stazama nama znanih ulica. Poneko lice krišom pogleda u neki kapidžik i vrate se sećanja na prve ukradene poljupce,  na prvi stisak ruke. Sećanja... Davno je davno bilo to kad u ljubav verovali mi smo... kaže pesma. Ide kolona... sve u nama...kao i draga lica kojih više nema sa nama.
 Sve začinjeno igrom i pesmom pod budnim okom Domaćina porodice Belanović.
 Hvala im na divnom druženju i organizaciji provoda i ručku koji su organizovali u restoranu "Dren".
 Hvala Volgi, Zoranu, Jojiću, Gogiću, Ćalenskom i svima koji su upriličili ovako veličanstven dogadjaj.
 Danas sam bila ponosna što sam BEŽANINKA.
 BEŽANIJO NASTAVI DA ŽIVIŠ.
 Dušanka Lalić (živela je u Lole Ribara 13)

У уторак, 30.06.2015. на Јоциној Ади код Банета Ћаленског дружили су се активисти удружења "Стара Бежанија" са својим гостима. Направљен је пасуљ у великој оранији (од 100 литара) а ручало је око 70 људи. Било је још пасуља и за сутрадан за све оне који су могли деа дођу.

Ево утиска једне Бежанинке:

Ima jedno mesto u Srbiji zove se BEŽANIJA.Kažu da prvi zapisi o postanku potiču od pre više od pola milenijuma. Naseljavali su ga ljudi sa sve četiri strane sveta, bežeći od tlačitelja i dadoše mu ime BEŽANIJA.
Na žalost, nema više ulica, šorića i sokaka kojima hodasmo.Nikle su nove zgrade, kao drvoredi, koje naseliše, opet, neka druga, pridošla lica.Za sećanje, ostade mali deo ulica.Zato postoji Udrženje Stara Bežanija koje čini sve da Bežanija ne ode u zaborav.
   Beše jedno druženje 30.juna t.g.u čarobnom gnezdu, pokraj Save, kod Ćalenskog i njegove ljupke i drage ljube.
Zanimljivo, bilo bi za očekivati da su muškarci zabacili udice i upecali šarana, soma ili neku drugu ribu. Našao bi se tu neki kotlić u kom bi se krčkala riblja čorba. Međutim, ništa od toga. Beše tu jedna oranija od sto litara u kojoj se krčkao pasulj sa suvim mesom. Divota!!! Prste da poližeš. Jelo se i pilo, a i zasladilo slasnim kolačima koje umesiše vredne ruke gostujućih dama. Neki od nas se nisu videli godinama, ali to nije ništa promenilo među nama.
Pričalo se, šalilo, pevalo, pa i zaigralo. Sunce je veselo pržilo, jednog momenta je i kišica pala. Došlo je i veče, pa nas okupiraše komarci, ali ne oteraše nas. Mrak zavladeše šumom, a veselo društvo nije se moglo rastati. Umilni zvuci gitare i pesma Kajgane i Save, ispraćaše goste. Odoše neki kolima, neki biciklima, pa i čamcem.
"Doviđenja, doviđenja!", značilo je do novog susreta kome se svi radujemo.
    Život bi bio tako prazan, da nisi okružen tako dragim ljudima.       Dušanka Lalić

Наша Бежанинка, Гордана Кајалић - професор књижевности, иначе лектор наше Монографије (Бежанија у слици и речи) и бивша Шорићанка, послала нам је ову топлу и носталгичну причу о Шорићу и њеним дечјим страховима, ми је веома радо објављујемо јер желимо да је поделимо са вама:

Наша Бежанинка, Гордана Кајалић - професор књижевности, иначе лектор наше Монографије (Бежанија у слици и речи) и бивша Шорићанка, послала нам је још једну  топлу и носталгичну причу о "орајима" и неизбежним клупама у Шорићу (испред сваке куће). Ми је веома радо објављујемо јер желимо да је поделимо са вама:

                                                                                Сестре Кајалић (Гордана и Душанка)

Да прочитате ову причу, кликните ...............ОВДЕ