У децембру 2018. године, подигнут је споменик у родном селу Чиста Мала (Водице крај Шибеника) нашем Милану Лалићу (1947-1991), који је у Бежанији живео скоро 40 година.

Милан је ступио на песничку сцену 1968. године, објављујући у тада највиђенијим београдским листовима и часописима. И пре знаменитих јунских демонстрација, које су обележиле тадашњу младу генерацију, он је припадао кругу студената који су се предано, готово свакодневно, дружили, организовали трибине, књижевне вечери, оснивали нова гласила... Београд је за све њих био истинска песничка престоница.

Читајући дела великих филозофа,али уз то, кришом, како се то тада чинило, и Библију, као и најзначајније модерне светске песнике, Лалић се наметнуо кao један од најобразованијих младих интелектуалаца, што се одражавало како на његову поезију тако и на друштвену ангажованост.

Студирао је на Филозофском Факултету (одсек Филозофија), а као новинар је радио у "Борби", а затим у "Вечерњим Новостима", у културној рубрици.

Добитник је више награда (Прва награда Сталног југословенског фонда "за стипендирање младих талената", Прва награда за поезију листа "Младост"...). а 1973. године постаје члан Удружења књижевника Србије.

Објавио је песничке збирке: "Псалми и друге песме", "Црни пас", "Совин вокал"...  Његове песме заступљене су у антологијама и изборима: "Верујем да бих могао да љубим", "Улица", "Душо моја", "Чиста Мала", "Вир", "Враћају се шуме"....

Прерано нас је напустио и сахрањен је 1991. године на Новом бежанијском гробљу.

Поносни смо што је у Хрватској, у његовом родном селу (Чиста Мала) град Водице, код Шибеника,  подигнут споменик овом даровитом песнику. На спомен плочи је уклесано: Помиритељ си био завађене браће, Помири и сада све завађене, Збратими разбраћене, Развесели тужне, Укроти самовољне и исцјели болне.